Opis
„Napolju je u međuvremenu padao mrak, svetlost uličnih lampi prosipala se po ulici kao najfinija zlatna prašina, i trola stiže, trola dolete, trola kao čarobni tepih-usisivač usisa Manijaka i Cvećku. Napred ugledaše prazne sedalice, ona tri komada koja su preko puta vrata, i kao nekom čarolijom nađoše se sedeći na njima. Manijak ispruži i protegnu noge, bilo je mesta, a noge ko neke šine odoše u pizdu materinu daleko. Opa! Proradilo je, Manijak ukapira da je u crtanom filmu, ne, blaženo je razmišljao, ovo izgleda kao u lutkar-skom filmu, samo što su lutke žive i u prirodnoj veličini, veoma pojačanih karakternih osobina, groteska, brate, pomisli Manijak, kao u karikaturi, i poče da se cepa onim zaraz-nim smehom kosmičke bezbrižnosti. Cvećka, koja je samo čekala da Manijaku popuste kočnice, poče da se kikoće, onda su se cepali do bola u stomaku, kao da su se smehom rasipali na sve strane sveta, u sebi i oko sebe, ako tu uopšte ima neke razlike. . . “ „Manijak je izletao iz svog tela koje se šetalo Birčaninovom ulicom, i sa visine veće nego što su lipe u Birčaninovoj ulici gledao sebe i ekipu kako se šetaju dole, jebiga, Birčani-novom ulicom. To nije bilo stalno stanje, i Manijak bi ulazio u sebe i mogao je da utvrdi kako je u sebi, i kako bi to sebi obznanio, tako bi kapirao kako ponovo izleće iz svog tela i leteći kao orao posmatra i prati sebe dole u šetnji Birčaninovom ulicom. To izletanje i vraćanje u sebe trajalo je čitavu večnost, sve dok Manijak nije u jednom trenutku primetio kako leži na zemlji u parku ispred Muzičke akademije. . . “ „Viđam scene koje su se odavno desile, nestali i umrli su oko mene, i kao neki anđeli ču-vari navijaju za mene i hrabre me. Drže mi palčeve i leđa kad je to važno. Povratak u Beograd je kao povratak na mesto zločina, toliko mrtvih prijatelja i neprijatelja. Ajde, mogu i da priznam, jeste, imam žal za mladošću. Beograd je sada za mene kao susret sa mla-došću, i duša boli, i mogao bih da urlam od jada, jebiga, opet to ništa ne bi promenilo. . . Sve je jezivo brzo prošlo. Možda nekome život prolazi sporo, meni je prozujao kao da sam sve to sanjao u toku jedne noći. . . “ Manijak i Žena Kentaur
„Naša mladost bila je kao na filmu“, reče Žena Kentaur, „potpuno luda, i mi se nismo štedeli, tamo gde su drugi fircovani, mi smo bar tri puta štepovani!. . . “ Manijak i Žena Kentaur
RADOVAN HIRŠL
rođen je 4. juna 1946. u Zagrebu.
Odrastao je u Beogradu, gde je magistrirao na Likovnoj akademiji. Otišao je 1986. u Cirih, gde je i umro 2015. godine.
Knjiga „Manijak i Žena Kentaur“ jedinstven je
dokument o životu u Beogradu šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, iz vizure čoveka koji je živeo na svoj način i nikada od toga nije odustao.
Recenzije
Još nema komentara.