Opis

Млади геније, уз Пушкина и Гогоља највећи руски писац прве половине XIX века, рођен је 15. октобра 1814. у Москви. Mајка му je умрла је 1817. (имала је само 22. године). Када је Пушкин, након завере високих дворских кругова, убијен у инсценираном двобоју 1837. године, Љермонтов је написао протестну песму „Смрт песника“, због чега је ухапшен и прогнан на Кавказ. Након годину дана прогонства дошао је у Петроград, али је због једног двобоја враћен на Кавказ, где је и сам доживео Пушкинову судбину: у својој 26. години убијен је у двобоју, и то баш у Пјатигорску, где се одвија двобој у Јунаку нашег доба, само што у стварности противник (врло сличан оном у роману) убија јунака.

Љермонтов је у последњих неколико година написао низ чувених песама и поема, као и два полуаутобиографска романа: недовршени Кнегиња Лиговска (1837) увод је у роман Јунак нашег доба (1839) и дан-данас врло модерно дело, које је неизмерно утицало на руску књижевност, пре свега на психолошки роман Толстоја и Достојевског, као и на Чехова. У свом бурном кратком животу Љермонтов је увек био заљубљен у неку девојку која му се нашла на путу, па је чак једно време уживао репутацију Дон Жуана (први пут се заљубио кад му је било 11 година, у две године млађу девојчицу). Ипак, љубав његовог живота остала је Варвара Лопухина коју се упознао кад је имао 16 година (кнегиња Лиговска у истоименом роману, и Вера у Јунаку нашег доба). Печорин, јунак нашег доба, алтер-его самог писца, личност бајроновских размера, прерастао је у мит и остао узор многим генерацијама младих људи у Русији и ван ње. У овом фасцинантном делу, компонованом из неколико прича о Печорину, постоји и читав роман у роману: „Кнегињица Мери“, где је најбоље осветљен његов несвакидашњи лик. „. . . двадесет пута ћу ставити на коцку свој живот, чак и част. . . али своју слободу не дам. Зашто ми је она тако драга? Шта имам од ње? Шта хоћу од себе? Шта очекујем од будућности?. . . Искрено, баш ништа. . .“ „. . . Прелазим у мислима своју прошлост и нехотице се питам: зашто сам живео? С каквом сам се циљем родио? А циљ мора да је постојао, и мора да ми је био одређен неки високи задатак, јер осећам у својој души неизмерну снагу. . . Али ја нисам погодио тај задатак, мене су завели мамци празних и ниских страсти; из огња тих страсти исковао сам се тврд и хладан као челик, али сам заувек изгубио жар племенитих тежњи — најбољи цвет живота. . .“ „. . . А можда ћу сутра умрети!. . . И неће остати на земљи ниједно створење које би ме потпуно разумело. Једни ме сматрају за горег, други за бољег него што сам у ствари. . . Једни ће рећи: био је добар човек, други — неваљалац. И једно и друго биће неистина. Вреди ли после тога живети? Па ипак, живи се из радозналости: очекује се нешто ново. . . То је смешно, а уједно и жалосно!. . .“

Јунак нашег доба илустрација на корицама Д. А. Дубински (1920-1960)