RAZGOVORI SA PROFESOROM Y

Opis

Luj-Ferdinand Selin

1894-1961

Jedan od najvećih pisaca XX veka, rođen je i odrastao u Parizu, ali život ga je bacao tamo-amo, od ratnih užasa do Afrike i Amerike, o čemu govori u Putovanju nakraj noći (1932), romanu koji ga je proslavio. Razgovori sa profesorom Y (1955) jedna je od poslednjih njegovih knjiga. Selin ovde satirično izlaže svoj umetnički kredo u situaciji kada je ostrakizovan u Francuskoj posle II Svetskog rata. Ovaj fiktivni intervju i posle 70 godina ima svežinu i aktuelnost kao da je danas napisan.

„… prilepili su mi etiketu „ubice“, silovatelja francuskog jezika, lopova koji nije čak ni pederast, kojeg čak ni sud nije osudio još od devetsto trideset druge!… svi prodavci knjiga će vam reći da bi radije zatvorili svoje radnje nego da u njima drže, čak i u magacinu, ma i jedan jedini primerak „Putovanja“! a od devetsto trideset druge sam svoju situaciju učinio još težom, postao sam, uz to što sam silovatelj, i izdajnik, i izvršitelj genocida… “

Razgovori sa profesorom Y

„Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su ljudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do nesreće, lake, teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivene, podmukle… ‘Od srećnika najbolji prokletnik.’ Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je u pravu kad je čoveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka, ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj, sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv, mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak! I poslednja sprčena guzica u ogledalu vidi Jupitera. Čudo nad čudima modernog vremena. Orijaška, vaseljenska glupost. Planeta je od zavisti besna, zaražena, kužna. Po nužnosti, desi se suprotno od onog što je zamišljeno. Svakog tvorca u mržnji pregaze, zdrobe ga, rasprše. Vasceli svet postaje kritičar, a to znači mediokritet do srži. Kritika je danas kolektivna, žučna, lakejska, glupa i potpuno ropska.

Svesti čoveka na materiju, to je novi zakon, skriven, neumoljiv. [. . . ] Kad prevare više ne pomažu, kada sistem pukne kao balon, dohvata se pendrek, mitraljez… granate!Kad treba, prazni se arsenal! Sve uz silni optimizam krajnje odlučnosti! Svi pokolji, svi ratovi od potopa naovamo, vođeni su uz muziku optimizma. . . Budućnost svi zločinci vide ružičasto, to ide uz zanat. Pa nek im bude. [. . . ] Čovek je human otprilike isto koliko i kokoš ume da leti. Kad je iz sve snage šutneš u guzicu, kad je zvekneš limuzinom, može da se vine čak do krova, ali se odmah vraća na bunjište, da pokljuca šta ima. To joj je priroda, ambicija. Isto važi i za nas, u društvu. Prestajemo da budemo najcrnja đubrad tek kad nas snađe katastrofa. A kad se sve slegne, priroda ponovo udari u galop. [. . . ]

iz Mea culpa (1936)