Opis

VIKTOR PELJEVIN

Moskva, 22. 11. 1962.

Najpoznatiji ruski pisac nove generacije, poznat je po romanima Omon Ra, Život insekata, Čapajev i Praznina, Generacija ‘P’, Sveta knjiga vukodlaka, Brojevi, KGBT +, Otkid . . .

Preveden je na sve glavne svetske jezike. Ikona mladih ljudi, proglašen je za najuticajnijeg književnika Rusije. Živi po budističkim manastirima, uglavnom u Nepalu i Južnoj Koreji.

„Jedina prava ruska književna tradicija je pisati dobre knjige na način kako to još niko nije radio.“

DEVETI SAN VERE PAVLOVNE – antologija

priča i novela Viktora Peljevina, svakako je najbolji uvod u čitanje velikog ruskog pisca. Neke od ovih priča već su ranije objavljivane kod nas, a neke su prvi put prevedene i objavljene.

Peljevin je veliki deo kratkih priča napisao na početku svog književnog puta, devedesetih godina HH veka. Deveti san Vere Pavlovne (naslov je povezan sa romanom Černiševskog „Šta da se radi“), jedna od prvih njegovih priča, objavljena je 1991. u zbirci „Plavi fenjer“, zajedno sa pričama Mitelšpil, Spavaj i Problem vukodlaka u srednjem pojasu. Priča Bubanj za gornji svet objavljena je (i nagrađena) 1993, a priča Bandži 1994.

To je vreme velikog uspona Peljevina kao pisca, kada je objavio romane „Omon Ra“ i „Život insekata“.

Novela Sala raspevanih karijatida objavljena je 2008. godine.

„. . . Petar Petrovič je pogledao na zid iznad noćne lampe, na kojem je visilo mnogo fotografija. Tu su bili porodični snimci, bilo je fotografija dece, odraslih, staraca, starica i pasa; u samom centru te izložbe nalazio se fakultetski pano, gde su lica bila smeštena u bele ovale, zbog čega je sve zajedno ličilo na kutiju s jajima presečenim napola – tokom te sekunde dok je Petar Petrovič gledao u sobu, iz svakog ovala stigla je da mu se osmehne osoba požutela od vremena. Sve te fotografije delovale su jako staro, i sve su zračile tako predano proživljenim životom da je Petar Petrovič na trenutak osetio mučninu, brzo se okrenuo i pošao napred.

– Da – rekao je posle nekoliko koraka – da. Znam šta ćete sad reći, zato bolje ćutite. Baš tako. Životno iskustvo. Mi prosto izgubimo sposobnost da vidimo oko sebe bilo šta drugo osim prašnjavih fotografija prošlosti koje vise u prostoru oko nas. I mi ih onda gledamo, gledamo, a onda razmišljamo – zašto li se svet oko nas pretvorio u ovakvo đubrište? A posle, kad mesec izađe, odjednom shvatiš da svet nema ništa s tim, već si prosto ti postao takav, čak i ne shvatajući kada i zašto. . . “

Bandži